Naši planovi daju direkciju našem životu, daju nam doživljaj kontrole nad sopstvenim životom, trasiraju nas. Povremeni bilansi služe da vidimo da li smo na tom putu ili nismo. To je diferencijacija koja treba da bude osnovna. A kojim tempom smo napredovali, pitanje je energije koja varira i na dnevnom i na mesečnom nivou, kao i pitanje konteksta u kojem se nalazimo. Važno je postaviti pitanje da li smo uopšte mogli da izvedemo to što smo planirali za taj mesec ili godinu. Lokus kontrole nije uvek na nama; treba uzeti u obzir i spoljne faktore koji kreiraju realnost.

Naš doživljaj sreće ne zavisi samo od toga da li smo ispunili ciljeve. Ako neko kaže sebi „super je što sam postigao planirano, baš sam srećan zbog toga, sad idem dalje”, to samo znači da je za njegovo funkcionisanje dobro da pravi planove i pridržava ih se. Međutim, neki ljudi ne vole da jure za postavljenim ciljevima. Njihov doživljaj sreće može proizilaziti iz toga što su jedinstveni, imaju svoj tempo, grade svoj autentični put i ritam koji je u skladu sa njima samima i njihovim sistemima podrške, odnosno svim onim što će ih na njihovom putu podržati – njihovim zdravljem, telesnim stanjem, pozicijom na poslu, odnosima sa prijateljima, porodicom, zemljom u kojoj žive i sl.

To što nemamo plan za narednu godinu, ne čini nas neodgovornim osobama. Moramo biti odgovorni za ovaj trenutak, za ono što radimo danas, jer je to put ka onome što želimo da postignemo sutra. Ukoliko samo gledamo u budućnost, to nas može učiniti anksioznim u očekivanju da moramo ispuniti sve što smo planirali.

Ljudi najčešće za narednu godinu sebi i drugima žele sreću, nesvesni da su sami kovači svoje sreće. To nije nešto što možemo da zgrabimo i budemo zadovoljni, već je trenutak koji nam kaže da smo na dobrom putu.

Kada gledamo u svoju listu postavljenih ciljeva od prethodne godine, uvek je bolje gledati u listu uspeha, u ono što nas je tokom godine činilo zadovoljnim, a ne da pravimo liste propusta i stvaranja loše slike o sebi. Treba da budemo blagi prema sebi, da se pohvalimo i nastavimo u tom smeru. To je kao kada vaspitavate dete i kažete mu: „To si baš dobro uradio, baš si se trudio, samo tako nastavi”. Dakle, afirmišite svoje unutrašnje dete.