Da li je svaka motivacija dobra za nas?

Za razliku od spoljašnje motivacije, unutrašnja motivacija ili samomotivacija podrazumeva da osoba preduzima neku aktivnost bez ikakvih spoljašnjih podsticaja i pokretača. Naime, podsticaj se nalazi unutar ličnosti, zahvaljujući čemu osoba ima inicijativu i ne čeka da joj neko drugi kaže šta da radi, ima cilj kom teži i dovoljno entuzijazma da istraje na tom putu. Zahvaljujući tome, osoba je samostalna što znači da može da uči i radi bez neposrednog nadgledanja i da postigne izuzetne rezultate.

Različiti oblici motivacije

Spoljašnja (ekstrinzična) motivacija podrazumeva da nas na aktivnost pokreće nešto što je izvan nas, nagrada koju želimo da dobijemo ili kazna koju pokušavamo da izbegnemo. Međutim, za razliku od spoljašnje motivacije, samomotivacija proističe iz unutrašnjosti našeg bića i zbog toga se i naziva unutrašnja (intrinzična) motivacija. Kada je unutrašnja motivacija pokretač, onda radimo ono što nas interesuje, privlači, što lično smatramo važnim, u čemu uživamo, osećamo zadovoljstvo i ispunjenost. Zahvaljujući prijatnim osećanjima koja prate datu aktivnost, nastojimo da je upražnjavamo što češće, a time što je često upražnjavamo, postajemo sve bolji u tome što radimo, što dodatno pojačava naše zadovoljstvo sobom. Zahvaljujući tome što u datoj aktivnosti postajemo sve uspešniji dobijamo pohvale i priznanja, što još više doprinosi osećaju zadovoljstva. Prema tome, u slučaju spoljašnje motivacije aktivnost je sredstvo da se dođe do cilja, a kod unutrašnje motivacije aktivnost je sama sebi cilj. Kada je aktivnost sama sebi cilj, onda je sama aktivnost nagrada, a spoljašnja nagrada je samo nusproizvod o kom osoba i ne razmišlja, a čak i ako izostane, osoba neće odustati od onoga što voli da radi.

Moglo bi se reći da je spoljašnja motivacija moram da uradim to i to, a unutrašnja hoću da uradim to i to.

Smatra se da je ljudsko ponašanje voljno i samoodređeno, odnosno čovek ima slobodu izbora i svesno bira kako će se ponašati. Na kontinuumu ljudske motivacije uočava se odsustvo motivacije (amotivacija) koje vodi u inerciju i neaktivnost, zatim spoljašnja motivacija koja vodi u akciju da bi se dobila nagrada ili izbegla kazna. Naši roditelji i nastavnici se umnogome koriste spoljašnjom motivacijom koju dete (učenik) tokom vremena prihvata kao deo sopstvene ličnosti, odnosno introjektuje (inkorporira) u sebe roditeljske (nastavničke) zahteve na osnovu čega se formira savest (Super-ego), deo ličnosti koji bismo mogli nazvati unutrašnji policajac. Zbog toga se govori i o introjektovanoj motivaciji koja pokreće na akciju da bi se izbegao osećaj krivice ili smanjila unutrašnja napetost i sačuvala pozitivna slika o sebi. Spoljašnja i introjektovana motivacija nisu samoodređujući vidovi ponašanja, jer osoba ispunjava tuđe zahteve i onda kada izgleda da su to zahtevi koje postavlja samoj sebi jer u oba slučaja postoji pritisak moram da.

S druge strane, postoji i identifikacijska motivacija koja podrazumeva da smo se identifikovali sa određenim trajnim vrednostima i da stupamo u akciju da bismo ih potvrdili ili odbranili, odnosno radimo ono što smatramo da je važno iako ne uživamo u tome.

I na kraju, najjači vid motivacije je unutrašnja motivacija koja vodi u aktivnost u kojoj se uživa i koja osobi pričinjava zadovoljstvo.

Identifikacijska i unutrašnja motivacija vode u samoodređujuće ponašanje koje osobi daje osećaj slobode da radi ono što je interesuje, što joj je lično važno i što joj pričinjava zadovoljstvo i pruža osećaj ispunjenosti.

Izvori unutrašnje motivacije

Unutrašnja motivacija proističe iz autentične ljudske prirode, odnosno iz osnovnih psiholoških potreba koje su univerzalne, odnosno zajedničke svim ljudskim bićima, kao što su:

• potreba za povezivanjem (potreba da budemo u bliskim odnosima sa drugim ljudima koji nas podržavaju u onome što radimo i podstiču nas da postanemo kompetentni, ne ugrožavajući našu samostalnost);
• potreba za kompetentnošću (potreba da imamo osećaj uspešnosti i kontrole u sopstvenom životu);
• potreba za samostalnošću (potreba da samostalno biramo aktivnosti i donosimo odluke, važne za naš život).

Ljudska bića su aktivni organizmi koja imaju urođenu sklonost ka ličnom rastu i razvoju. Zbog toga osnovna pitanja glase: „Kako odblokirati taj potencijal za akcijom, preduzimljivošću, daljim razvojem i postignućem?“ i „Kako stvoriti uslove koji će biti podrška tim urođenim sklonostima, a ne prepreka i smetnja?“.

Tekst napisala Vanja Miajlović, konsultant za ljudske potencijale kompanije LINK group

Dodaj komentar

Ime:[*]
Nick
Email (neće biti objavljen):[*]
Naslov komentara[*]
Komentar[*]
Sigurnosna slika:
Unesite kod sa slike:
[*] Potrebna polja